Odnosi su izuzetno važni. I svi želimo sjajne odnose, posebno sa našom decom. 

Kada razmišljamo o prijatnoj vezi, često pomislimo na iskustvo prijateljskog odnosa. Scene razigranosti, poverenja i povezanosti. Može se desiti da nam u sledećoj sekundi mozak ponudi rečenicu koju ste nesumnjivo negde videli: „Detetu treba roditelj, a ne prijatelj“. 

Kako uravnotežiti to dvoje? Može li roditelj biti detetov prijatelj? 

Pre nego što vam poverim konačan odgovor, možda ima najviše smisla da jasno definišete šta je prijateljski odnos. Najbliže našem društvenom i kulturnom kontekstu je definicija Američkog psihološkog udruženja, koja kaže da je prijateljstvo: „dobrovoljni odnos koji je relativno dugotrajan i u koji su uključeni skloni da zadovolje potrebe i interese drugih. Prijateljstva se često razvijaju kroz zajednička iskustva, u kojima učesnici shvataju da je njihovo druženje obostrano zadovoljavajuće.” 

Dobrovoljno? NE. 

Dugoročno? DA. 

Obostrano zadovoljenje potreba? NE DOLAZI U OBZIR. 

Ukratko, možemo zaključiti odgovorom: NE. 

Dete i roditelj ne mogu biti prijatelji. Njihov odnos može sadržati individualne karakteristike prijateljstva, ali u suštini to ne bi trebalo da bude. Naravno, odnos nije dobrovoljan, ali posebno sa stanovišta obostranog zadovoljavanja potreba može predstavljati veliku opasnost po razvoj deteta. Ako postoji dinamika u odnosu roditelj-dete koja zahteva da dete vodi računa o emocionalnim potrebama roditelja (dinamika prijateljstva), to se može graničiti sa emocionalnim zlostavljanjem. U zdravim odnosima roditelj će biti taj koji racionalno zadovoljava potrebe deteta i brine o svojim potrebama. Čak i u ovom kontekstu, odnos ne može biti simetričan, neophodna je hijerarhija. 

Hijerarhija u odnosu roditelj-dete obično će se uspostaviti i u drugim oblastima: obaveze, briga, odlučivanje, odgovornost... 

Prvo i najvažnije, roditelj je taj koji vodi. Naravno, dobrodošlo je što roditelj može realno da proceni kada može da uvede razigranost, zabavu i saosećanje u svoje vođstvo i kada treba da stavi fizičku i emocionalnu bezbednost deteta na prvo mesto, povuče granice i ne brine o tome da li će dete biti razočarano ili ne. 

Možete imati neverovatan odnos sa svojim detetom, a da niste prijatelji. Svaki odnos je jedinstven i sastavljen od jedinstvenih sastojaka.